Trenutno ste na: Home / Zanati / Prepisivanje knjiga

Prepisivanje knjiga

Tekstovi preuzeti sa wikipedie

Prepisivanje knjiga je bio težak i naporan posao, o čemu nam svedoče mnogi zapisi prepisivača. Hartiju, koju smo,

Prepisivač

uglavnom, dobavljali iz Italije, prepisivači su morali prvo da pripreme za pisanje. Pošto bi prethodno od velikih tabaka načinili sveščice željene veličine, šiljkom („haraksom”) bi „špartali” stranice: dve uspravne paralelne linije povezivane su ravnomerno raspoređenim poprečnim. Time je bio određen prostor za pisanje. Pisac je pisao trekom ili perom. Reči je skraćivao, označivši to posebnim, nadrednim znakom („titlom”). Pisac nije pisao po pravopisnim pravilima kojih se danas držimo. Rečenica u savremenom značenju nije postojala, već su reči logički grupisane u izvesne celine, koje su se okončavale tačkom, zarezom ili nekim drugim znakom. Najveći deo teksta je pisan mrkim mastilom, a izvesne glave ili odeljci najčešće su počinjali većim crvenim slovom. Umesto ovih slova prepisivači ili živopisci su, ponekad, radili složene višebojne inicijale. Ovako ispisane sveščice („tetrade”) su se prošivale i stavljale u drvene korice presvučene kožom.

Srednjovekovni pisci su upotrebljavali više slova nego mi danas. Posle promena u najstarijem slovenskom književnom jeziku, kada su Srbi sa osobinama svoga jezika počeli da izgovaraju staroslovenski, stari srpski književni jezik (srpskoslovenski) činili su glasovi koji se i danas nalaze u savremenom srpskohrvatskom jeziku. Tako je pisanje bilo tradicionalno i etimološko, a izgovor kao u živom jeziku. „Tanko jer” (ь) ili „debelo jer” (ъ), na primer, u jakom položaju se vokalizovalo i izgovaralo se A. Slova su sa nadrednim znakom („titlom”) imala i brojnu vrednost.
Danas se, prilikom izdavanja, stari tekstovi „razrešuju”: skraćene reči se donose u potpunom obliku i stavlja se najčešće savremena interpunkcija. Prema tome, početak Natpisa na kosovskom stubu, koji donosimo prema prepisu sa kraja XVI veka, nije ovako izvorno izgledao u rukopisu.
Zabeleženo savremenim pismom, navedeni tekst bi se ovako čitao:
„Človeče iže Srpskije zemlje stupaje, prišlac li jesi ili sušti tu, kto jesi i čto si, jegda prideši na polje sije, ježe glagoljet se Kosovo, i po vsemu uzriši plno kostij mrtvih, taže i s njimi kameno jestatstvo, mene krstovaobražena i znamenana, posrede zriši prosto stoješta. Da ne premineši i da ne prezripš jakože čto tunje i sujetno, n molju te, pridi i približi se, o ljubimi, i rasmotri slovesa jaže prinošu ti”.
Prenos na savremeni jezik nije mnogo daleko od srpskoslovenskog originala:
„Čoveče koji Srpskom zemljom stupaš, bilo da si došljak ili ovdašnji, ma ko da si i ma šta da si, kada dođeš na polje ovo, koje se zove Kosovo, po svemu ćeš ugledati puno kostiju mrtvih, te sa njima i kamenu prirodu, mene krstoznačnog i kao steg, videćeš kako posred polja uspravno stojim. Da ne promineš i da ne previdiš kao nešto zaludno i ništavno, no molim te, priđi i približi se meni, o voljeni, i razmotri reči koje ti prinosim”.
Kao što se vidi, većina reči je ostalo i u savremenom jeziku, naravno, u drugom morfološkom i glasovnom obliku. Pored slaganja u vrstama reči, srpsko-slovenski se od savremenog jezika razlikuje velikom upotrebom i ulogom participa.
Particip sadašnjeg vremena. Aktivni: stoupaiε („koji stupa”), stoupaюšta („koja stupa”), stoupaiε („koje stupi”). Ostali nastavci: -ы, -oušta, -ы/-ε, -ešta, -ε (soušti je particip od vыti). Pasivni: lюbimь („koji je voljen”), lюbima (koja je voljena”), lюbimo („koje je voljeno”). Ostali nastavci: -iεmь, -iεma, -iεmo / -omь, -oma, -omo.
Particip prošlog vremena. Aktivni I: glagolavь („koji je govorio”), glagolavьša („koja je govorila”), glagolamь, (,,koje je govorilo”). Aktivni II: prinosilь (,,prinosio”), prinosila („prinosila”), prinosilo („prinosilo”). Pasivni: znamenanь, znamenana, znamenano. Ostali nastavci: -tь, -ta, -to. Pošto su participi bili pridevi, mogli su imati određeni vid i menjati se kroz padeže.
Srpskoslovenski je imao glagolskih oblika koliko i u savremenom jeziku (prezent, aorist, imperfekt, perfekt, pluskvamperfekt, futur P, imperativ, infinitiv, supin). Poseban oblik za futur I nije postojao, već je kod trenutnih glagola tu ulogu imao prezent (ouzρыši), a kod trajnih se gradio od oblika pomoćnog glagola i infinitiva. Promena glagola se, ponekad, uočljivo razlikuje od savremene. Prezent, na primer, 1. l. j. stoupaю, 2. l. j. stoupaεš, 3. l. j. stoupaεtь, 1. l. m. stoupaεmь, 2. l. m. stoupaεtε, 3. l. m. stoupaюtь.
Promene srpskoslovenskih zamenica razlikuju se od današnjih. Pored toga, ima zamenica koje se ne nalaze više u savremenom jeziku: kto („ko”), čto („šta”), sin (“ovaj”), siia („ova”), siiε („ovo”), ižε („koji”), iažε („koja”), iεže („koje”). Lična zamenica „ja”, na primer ovako se menja: azь, mene, mьnѣ, mene, mьnoю, mьnѣ.
Srpskoslovenski je bogat i nepromenljivim rečima, čija su se značenja danas izgubila: iakožε, („kao”), aštε („ako”), εgda („kada”), idεže („gde”), žε („pak”), bo („jer”), oubo („dakle”).
Istorijski razvoj oblika staroga jezika prikazao je na izvornoj građi Đuro Daničić („Istorija oblika srpskoga ili hrvatskoga jezika do svršetka XVII vijeka”, Beograd, 1874). (Đorđe Trifunović)

Prepisivanje knjiga je bio težak i naporan posao, o čemu nam svedoče mnogi zapisi prepisivača. Hartiju, koju smo, uglavnom, dobavljali iz Italije, prepisivači su morali prvo da pripreme za pisanje. Pošto bi prethodno od velikih tabaka načinili sveščice željene veličine, šiljkom („haraksom”) bi „špartali” stranice: dve uspravne paralelne linije povezivane su ravnomerno raspoređenim poprečnim. Time je bio određen prostor za pisanje. Pisac je pisao trekom ili perom. Reči je skraćivao, označivši to posebnim, nadrednim znakom („titlom”). Pisac nije pisao po pravopisnim pravilima kojih se danas držimo. Rečenica u savremenom značenju nije postojala, već su reči logički grupisane u izvesne celine, koje su se okončavale tačkom, zarezom ili nekim drugim znakom. Najveći deo teksta je pisan mrkim mastilom, a izvesne glave ili odeljci najčešće su počinjali većim crvenim slovom. Umesto ovih slova prepisivači ili živopisci su, ponekad, radili složene višebojne inicijale. Ovako ispisane sveščice („tetrade”) su se prošivale i stavljale u drvene korice presvučene kožom.Srednjovekovni pisci su upotrebljavali više slova nego mi danas. Posle promena u najstarijem slovenskom književnom jeziku, kada su Srbi sa osobinama svoga jezika počeli da izgovaraju staroslovenski, stari srpski književni jezik (srpskoslovenski) činili su glasovi koji se i danas nalaze u savremenom srpskohrvatskom jeziku. Tako je pisanje bilo tradicionalno i etimološko, a izgovor kao u živom jeziku. „Tanko jer” (ь) ili „debelo jer” (ъ), na primer, u jakom položaju se vokalizovalo i izgovaralo se A. Slova su sa nadrednim znakom („titlom”) imala i brojnu vrednost.Danas se, prilikom izdavanja, stari tekstovi „razrešuju”: skraćene reči se donose u potpunom obliku i stavlja se najčešće savremena interpunkcija. Prema tome, početak Natpisa na kosovskom stubu, koji donosimo prema prepisu sa kraja XVI veka, nije ovako izvorno izgledao u rukopisu.Zabeleženo savremenim pismom, navedeni tekst bi se ovako čitao:„Človeče iže Srpskije zemlje stupaje, prišlac li jesi ili sušti tu, kto jesi i čto si, jegda prideši na polje sije, ježe glagoljet se Kosovo, i po vsemu uzriši plno kostij mrtvih, taže i s njimi kameno jestatstvo, mene krstovaobražena i znamenana, posrede zriši prosto stoješta. Da ne premineši i da ne prezripš jakože čto tunje i sujetno, n molju te, pridi i približi se, o ljubimi, i rasmotri slovesa jaže prinošu ti”.Prenos na savremeni jezik nije mnogo daleko od srpskoslovenskog originala:„Čoveče koji Srpskom zemljom stupaš, bilo da si došljak ili ovdašnji, ma ko da si i ma šta da si, kada dođeš na polje ovo, koje se zove Kosovo, po svemu ćeš ugledati puno kostiju mrtvih, te sa njima i kamenu prirodu, mene krstoznačnog i kao steg, videćeš kako posred polja uspravno stojim. Da ne promineš i da ne previdiš kao nešto zaludno i ništavno, no molim te, priđi i približi se meni, o voljeni, i razmotri reči koje ti prinosim”.Kao što se vidi, većina reči je ostalo i u savremenom jeziku, naravno, u drugom morfološkom i glasovnom obliku. Pored slaganja u vrstama reči, srpsko-slovenski se od savremenog jezika razlikuje velikom upotrebom i ulogom participa.Particip sadašnjeg vremena. Aktivni: stoupaiε („koji stupa”), stoupaюšta („koja stupa”), stoupaiε („koje stupi”). Ostali nastavci: -ы, -oušta, -ы/-ε, -ešta, -ε (soušti je particip od vыti). Pasivni: lюbimь („koji je voljen”), lюbima (koja je voljena”), lюbimo („koje je voljeno”). Ostali nastavci: -iεmь, -iεma, -iεmo / -omь, -oma, -omo.Particip prošlog vremena. Aktivni I: glagolavь („koji je govorio”), glagolavьša („koja je govorila”), glagolamь, (,,koje je govorilo”). Aktivni II: prinosilь (,,prinosio”), prinosila („prinosila”), prinosilo („prinosilo”). Pasivni: znamenanь, znamenana, znamenano. Ostali nastavci: -tь, -ta, -to. Pošto su participi bili pridevi, mogli su imati određeni vid i menjati se kroz padeže.Srpskoslovenski je imao glagolskih oblika koliko i u savremenom jeziku (prezent, aorist, imperfekt, perfekt, pluskvamperfekt, futur P, imperativ, infinitiv, supin). Poseban oblik za futur I nije postojao, već je kod trenutnih glagola tu ulogu imao prezent (ouzρыši), a kod trajnih se gradio od oblika pomoćnog glagola i infinitiva. Promena glagola se, ponekad, uočljivo razlikuje od savremene. Prezent, na primer, 1. l. j. stoupaю, 2. l. j. stoupaεš, 3. l. j. stoupaεtь, 1. l. m. stoupaεmь, 2. l. m. stoupaεtε, 3. l. m. stoupaюtь.Promene srpskoslovenskih zamenica razlikuju se od današnjih. Pored toga, ima zamenica koje se ne nalaze više u savremenom jeziku: kto („ko”), čto („šta”), sin (“ovaj”), siia („ova”), siiε („ovo”), ižε („koji”), iažε („koja”), iεže („koje”). Lična zamenica „ja”, na primer ovako se menja: azь, mene, mьnѣ, mene, mьnoю, mьnѣ.Srpskoslovenski je bogat i nepromenljivim rečima, čija su se značenja danas izgubila: iakožε, („kao”), aštε („ako”), εgda („kada”), idεže („gde”), žε („pak”), bo („jer”), oubo („dakle”).Istorijski razvoj oblika staroga jezika prikazao je na izvornoj građi Đuro Daničić („Istorija oblika srpskoga ili hrvatskoga jezika do svršetka XVII vijeka”, Beograd, 1874). (Đorđe Trifunović)