Kovač

Kovač

Grb kovača

Kovač je zanatlija specijalizovan za obradu gvozdenih metalnih predmeta kao ‎što su kapije od kovanog gvožđa, razne rešetke, nameštaj, ‎skulpture, oružje, ukrasni i sakralni predmeti, kuhinjski pribor i alat. ‎Uopšteno govoreći, kovači se ne bave obradom metala koji nisu gvožđe, kao što ‎su kalaj, bronza, bakar i slično. Njihovom obradom se bave samo usko ‎specijalizovane zanatlije. U početku, kovači gotovo da nisu pravili dekorativne ‎predmete (zbog relativno brzog rđanja gvožđa). Pronalaskom nerđajućeg čelika to ‎se veoma izmenilo. ‎

Tehnologija

Kovači rade tako što zagrevaju komad metala (kovano gvožđe ili čelik) dok on ne

‎postane dovoljno mekan da bi se oblikovao po želji na nakovanju pomoću čekića ‎ili drugog alata. Zagrevanje se vrši pomoću propana, prirodnog gasa, uglja, ‎ćumura, ili koksa. Savremeni kovači upotrebljavaju za zagrevanje metala i ‎oksiacetalenske baklje, kao i specijalne električne peći. Osim toga što se ‎koristi za omekšavanje metala, zagrevanje se može koristiti i u druge metalurške ‎svrhe. ‎

Kovač uz pomoć meha dobro razgori vatru u koju stavlja komade metala koje želi da obrađuje. Potom, kada metal postane dovoljno mek da može da se obrađuje uzima ga klještima i stavlja na nakovanj. Jednom rukom drži klješta sa komadom metala a drugom rukom uz pomoć čekića ga udara – obrađuje – oblikuje. Pri tome mora biti brz, jer se komad brzo hladi i ponovo postaje čvrst. Zato ga ponovo stavlja u vatru. Po nekad, kada je obrada

Kovač pri radu

završena, komad se onako vruć potapa u ulje i time kali. Kaljenjem gvozdeni komad postaje tvrđi ali i krtiji.

Rad sa čelikom

Osobenost kovačkog zanata je i to da kada se radi sa čelikom on može zagrevati, a ‎zatim uronjavati u vodu. Svrha ovoga je da se dobije specifična struktura metala. ‎Uronjavanjem u vodu krt čelik ojačava ali i postaje pogodniji za obradu. Ovo ‎zahteva zagrevanje metala do određene

temperature. Kod mnogih tipova čelika pri ‎ovom procesu na površini metala se može videti oksidaciona boja. Različite ‎upotrebe zahtevaju različite kombinacije čvrstine i otpornosti, a samim tim i ‎različite načine obrade metala. Vešti kovači su u stanju da isti komad metala ‎obrade na nekoliko mesta na različite načine. Na primer, prednji deo čekića je ‎uvek tvrđi od zadnjeg dela što čini alatku izdržljivom i čvrstom. U Japanu ‎kovači prave mačeve katane sa izuzetno čvrstim prednjim sečivom, dok drugi deo ‎sečiva ostaje mekši. ‎

Rad sa obojenim metalima

Kovači rade sa ‘obojenim’ metalima, pogotovo sa gvožđem (vidi: kovano gvožđe), ‎dok ostali metalci rade sa ‘neobojenim’ metalima, kao što su kalaj i olovo). ‎Termin ‘obojeni’ metali potiče od sloja oksida

Užareni metal koji obrađuje kovač

koji se formira na površini ‎metala tokom zagrevanja, tzv. vatrene skale. Obojeni metali imaju tamniju vatrenu ‎skalu, dok neobojeni metali imaju svetliju, a neki je uopšte i nemaju. Umetnost ‎obrade dragocenih metala (uglavnom zlata i srebra) se naziva zlatarstvo. ‎Poslednjih godina kovanje nerđajućeg čelika je u sve većem porastu, naročito zbog ‎potreba u graditeljstvu. ‎

Kovački proizvodi

Nekada (početkom 20. veka) spektar proizvoda kovača je bio veoma širok. Kovači su pravili:

poljoprivrdne alatke: plugove, raonike, drljače, motike, ašove, lopate, srpove, kose, vile, grabulje, bradve, trnokope

predmete za ognjište: verige, sadžake, preklade, vatralje, mašice, vršnice

predmete za domaćinstvo: noževe, britve

razne druge kovačke proizvode: klepetuše, metalne delove za kola, građevinske eksere, potkovice, sekire, kesere, svrdla, klanfe

Kovači, danas, ponegde još prave potkovice za konje i volove, sekire, klanfe, mačeve i noževe. Kod kovanja materijal se po nekada savija i tanji, pa ponovo, kao kad domaćica mesi testo. Materijal postaje slojevit i veoma žilav. Priča (legenda)postoji da prilikom izrade Katane (čuveni Samurajski mač) materijal se 500 puta savija, kuje i kali. Takođe se priča da samurajski mač gotov kada se njime može odseći ekser a da na maču nema ogrebotine.

Neki kovači su se ranije bavili i potkivanjem konja i volova. Potkovica se pomoću eksera pričvrsti konju za kopita ili volu za papke. Naravno, potkovice za konje i volove nisu iste. Pri tome se mora paziti da se ne povredi kopito/papak. Ovo je i opasan posao jer konj može i da se ritne i da povredi potkivača. Postojali su i majstori potkivači koji su se samo bavili potkivanjem konja i volova (krava)

Nova fabrički izrađena sekira se po nekad nosi kovaču da je “poklepa”. To znači da na osnovu potreba domaćina koji ju je doneo on je ponovo, naročito sečivo, stavi u vatru i okali da sečivo bude tvrđe ili mekše.

Tekstovi preuzeti sa wikipedie